Šta se desilo sa pticom dodo?

Za krupnu pticu neobičnog izgleda čija su krila bila izuzetno kratka pa nije mogla da leti, i koju je retko ko od Evropljana imao priliku da vidi, verovalo se da je mitološko biće i plod mašte. Međutim, u 19. veku je utvrđeno da je dodo vrsta koja je zaista postojala. Danas se njeni ostaci čuvaju samo u nekoliko svetskih muzeja, a jedini živi bliži rođak je nikobarski golub.


Kada se rekonstruiše čitava istorija upoznavanja čoveka i ove neobične životinje, dolazi se do pomalo uznemriujućeg podatka, da je ovo poznanstvo trajalo manje od jednog veka. Naime, toliko je vremena prošlo od prvog susreta čoveka sa ovom vrstom do njenog izumiranja.

Model ptice dodo, napravljen od gipsa i voska sredinom 19. veka. Čuva se u Prirodnjačkom muzeju u Parizu.

OSTRVO KOJE JE ZA PTICU DODO BILO RAJ


Dodo je bila endemska vrsta na Mauricijusu, na ostrvu u Indijskom okeanu udaljenom oko 2000 kilometara od jugo-istočne afričke obale. Danas je Mauricijus nezavisna država za koju mnogi kažu da je usponu, a život na ovom ostrvu prolazio je kroz velike promene koje mnoge vrste nisu preživele.


Veoma dugo ovo ostrvo je bilo pravi životinjski raj prekriven šumama i daleko od ljudi. Pretpostavlja se da su ga tokom srednjeg veka posećivali Arapi, kao i da su početkom 16. veka nekoliko puta u ove daleke krajeve pristizali portuglaski brodovi, ali ga nisu naseljavali. To čine tek Holanđani 1958. godine i upravo od njih potiču prvi opisi misteriozne ptice. Da li su je videli Portugalci, nije poznato, ali je zanimljivo da su Mauricijus nazivali "ostrvom labudova", što budi pretpostavku da su u vidu imali jednu u mnogome drugačiju pticu, visoku oko jednog metra i tešku oko 20 kilograma.


Ptica je do dolaska ljudi živela u jednom izolovanom svetu, bogatom raznorasnim biljem i lako je dolazila do hrane, a sa druge strane nije imala prirodne neprijatelje. Pretpostavlja se da je zbog lagodnog načina života evoluirala tako da je postala dosta troma i spora, a krila su postala toliko kratka da nije mogla da leti. Međutim, ne postoji mnogo ostataka primeraka ove ptice pa se zaključci o njenom izgledu u velikoj meri donose na osnovu različtih opisa i crteža.


Jedna od najpoznatijih slika na kojoj je predstavljena ptica Dodo potiče iz 1626. godine i delo je holandskog umetnika Rulanta Saverija, a bila je u vlasništvu engleskog prirodnjaka i orintologa Džordža Edvardsa. Saveri je tvrdio da je prilikom slikanja posmatrao živi primerak ove vrste, ali ne postoje dokazi da se to zaista desilo.

Ilustracija iz knjige "Alisa u Zemlji čuda", 1890.


PISAC KOJI JE U PTICI DODO VIDEO SEBE

Ptica za koju se dugo nije znalo da postoji, a zatim se nije znalo da je izumrla, već se pretpostavljalo da nikada nije zaista nije ni postojala, popularnost je stekla polovinom 19. veka kada se pojavila kao jedan od likova knjige "Alisa u Zemlji čuda", Luisa Kerola. Bila je jedna od životinja koje su izronoile iz bazena suza a zatim je predložila jednu nobičnu trku u kojoj bi svi bili pobednici, ali je na kraju sama ostala bez nagrade.


Pretpostavlja se da je Kerol u liku ptice u stvari predstavio samog sebe. Kao u prilog tome se navodi činjenica da je često zamuckivao, a svoje pravo ime Čarls Lutvidž Dodžson izgovarao kao "Do Do Do Dodžson". U svakom slučaju bio je čest posetilac oksfordskog Prirodnjačkog muzeja gde se i danas čuva lobanja ptice dodo, koja je ujedno i njen najbollje očuvan ostatak nekog primerka ove vrste.


Mornari su više puta sa Mauricijusa žive primerke doda slali u Evropi i na istok, ali je malo poznato koliko ih je živih stiglo na željene destinacije i šta se sa njima dalje dešavalo. Na primer, pre šest godina objavljen je dokaz da je jedna od ptica stigla živa u Japan, a za oksfordsku se dugo verovalo da je odgajana živa u nekoj londonskoj kući, sve dok 2018. godine nije obajvljeno jedno istraživanje koje dokazuje da je ptici neko pucao u glavu.



"Edvardov Dodo", slika Rulanta Saverija (Prirodnjački muzej u Londonu)

KRAJ JEDNE EPOHE


Još uvek nije poznato ko je tačno ubio oksfordsku pticu dodo i da li se ubistvo odigralo na Mauricijusu, ali danas preovlađuje uverenje da je za njeno izumiranje odgovoran čovek. Doduše, ne može se reći da ju je istrebio lovom.


S obzirom da su prvi ljudi koji su ugledali ovu pticu bili mornari koji dugo pre toga nisu bili na kopnu, prva stvar koja ih je zanimala bila je da li je jestiva. Smatra se da se najstariji zapis o ovoj ptici nalazi u dnevniku holandskoh viceadmirala Vibranda van Varvijka iz 1598. godine u kom kaže:


"Plavi papagaji su veoma brojni, kao i druge ptice, među kojima je i vrsta koja dolazi do izražaja zbog svojih dimenzija i veća je od naših labudova. Ima ogromnu glavu koja je samo do pola prekrivena kožom kao da nosi kapuljaču. Ovim pticama nedostaju krila, a na njihovom mestu štrče samo 3, 4 crna perca. Rep se sastoji od nekoliko mekanih pera boje pepela. Ove ptice smo zvali Walghvogel, a što smo ih duže i češće kuvali, bile su manje mekane i lošijeg ukusa.”

I sam ovaj holandski naziv mogao bi se prevesti kao "bezukusna ptica", što pokazuje da nije bila omiljena hrana. Na osnovu različitih zapisa, i dalje postoji pretpostavka da su je mornari često lovili, ali sa druge strane, arheolozi nisu pronašli nikakve čvrste dokaze.


Danas je teško rekonstruisati kako je izgledao ekosistem na Mauricijusu kada je na ovo ostvro prvi put zakoračio čovek, ali je sasvim sigurno da je od tada svoj izgled dosta promenio pre svega zbog krčenja šuma, a zatim i zato što je čovek sa sobom doveo i mnoge druge vrste koje su poremetile ravnotežu, kao što su pacovi, mačke, svinje, pa čak i majmuni. Moguće je da su se ljudi, kao i životinje koje su sa njima došle, hranili plodovima koje je volela ptica dodo, kao i da je na ostrvu u to vreme već bio mali broj jedinki. U svakom slučaju složen sistem promena, doveo je do nestanka ove kao i mnogih drugih vrsta sa Mauricijusa.


Ne zna se kada je tačno poslednji put uočen primerak ove egzotične vrste, osim da je to bilo krajem 17. veka, njenih skeletnih ostataka ima vrlo malo, ali ova ptica nastavlja svoj život kroz zapise i crteže i, pre svega, kao simbol jednog drugačijeg sveta - sveta bez ljudi.




©2019 by Eureka. Proudly created with Wix.com

This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now