Korona virus između vesti i dezinformacije

Pandemija koju je izazvao novi korona virus SARS-CoV-2 dovela je i do ubrzanog širenja velikog broja informacija, vesti, stavova stručnjaka, ali i mišljenja laika. Čovečanstvo uplašeno virusom sa kojim se još uvek upoznaje i dobrim delom sklonjeno od svog uobičajenog života, suočava se sa još jednim izazovom - čemu verovati u moru vesti od kojih se gotovo sve odnose na novi virus i bolest koju on izaziva. Eureka je pitala naučne novinare kako oni izveštavaju u novim i neobičnim okolnostima, šta savetuju čitaocima i kako vide ulogu medija u čitavoj situaciji. Gosti Eureke 9. aprila 2020. bili su Slobodan Bubnjević, kourednik inicijative Nauka kroz priče, i Nikola Zdravković, urednik časopisa Odiseja. U tekstu smo izdvojili delove razgovora, a čitavu emisiju možete poslušati OVDE


O MEDIJIMA


Slobodan Bubnjević: Kao i u svakom vanrednom stanju, uloga medija je važna. U ovim uslovima mnoge društvene funkcije dobijaju novu dimenziju, dok neke druge možda postaju pasivnije. Iz ovoga možemo da naučimo da mediji u normalnim okolnostima imaju važnu ulogu. Kada su nam životi u relativnoj normali, na neki način podrazumevamo da određeni sistemi, kao što su medijski i zdravstveni, postoje, a njihova važnost se uočava upravo u ovakvoj situaciji.

Foto: Wix

Nikola Zdravković: Postaje jasnije nego inače da su mediji javno dobro. Najbolji primer je možda to što deca danas slušaju predavanja preko javnog tv servisa. Sa druge strane, ono što se tradicionalno shvata kao uloga medija, a to je širenje informacija, pokazalo se kao problematično zato što su mediji kojima smo navikli da verujemo i koji su u normalnim okolnostima bili detaljni i precizni u svom izveštavanju, sada u više slučajeva bili žrtve dezinformacija. Nastao je i problem u funkcionisanju medija koji se tiče druge njihove uloge, a to je otkrivanje informacija. Informacije je teže nego ikad otkriti, a klasično istraživačko novinarstvo se susreće sa dezinformacijama u nedostatku mogućnosti da se izađe na teren.

KOME VEROVATI?


Slobodan Bubnjević: Bojim se da savet kome verovati u ovom trenutku deluje jednako neuhvatljivo kao i neko razrešanje kako pronaći odgovarajuća antitela protiv korona virusa. Svakako da se tome može pristupiti na razne načine. Jedan je onaj koliko košta informacija koju čujete. Kada čujemo zvanične informacije, treba imati u vidu da kada bi na njihovom mestu stajala laž, to bi koštalo mnogo one koji je izgovaraju. Nije za šalu da neko zvanično saopštava netačan broj mrtvih ili zaraženih. U onoj meri u kojoj državne institucije i epidemiloške vlasti poseduju informacije, vrlo je razumno očekivati da ih daju verodostojno. Ja im lično verujem. Sa druge strane, verodostojnost se može proveriti i na osnovu pređašnjeg iskustva. Portalima i novinama koji su vas lagali u prošlosti, sada ne treba olako verovati Treba imati oprez i prema onome što na društvenim mrežama dele ljudi koje poznajte, ali treba biti oprezan i prema onim izvorima informacijama na koje ste navikli da daju pouzdan podatak zato što živimo u ekspoloziji informacija. Broj podataka je ogorman, oni su novi, pristižu, velika je potražnja za njima, a paralelno se generišu i nekakve poluinformacije, nedovoljno tačno prenete.

Ilustracija: Wix

Nikola Zdravković: Svedoci smo da se i u klasičnim, inače preciznim i medijima od poverenja, javljaju često lažne vesti u vezi sa korona virusom. Svedoci smo i da se određen broj stručnjaka iz celog sveta na ovaj ili onaj način odmetnuo i odvojio od mejnstrima, i koristi alternativne metode izvešavanja da iskaže svoje neslaganje sa uvreženim shvatanjem podataka koje imamo o korona viursu. Kada čitamo neku vest, istraživanje, stav, čak i kada je iz struke, ne možemo biti sigurni koliko je to opravdano, tačno, potkrepljeno i merodavno. Taj problem je trenutno nerešiv. Taj jedan klasičan kanal koji mediji koriste i obraćaju se struci tražeći relevantnu informaciju, u drugačijim okolnostima bio je dobra mera, ali više ne funkcioniše. Moje pravilo je da se treba osloniti na mejnstrim, posebno kada su u pitanju tvrde informacije kao što su brojke umrlih, novi lekovi, preporuke lekara. Naš glavni izvor proverenih informacija je Svetska zdravstvena organizacija (SZO). Mada ljudi imaju naviku da budu nepoverljivi prema globalnim insitutucijama, to je mesto gde hiljade i hiljade lekara širom sveta šalje informacije i na njima je odgovornost da pandemiju završe. Ako hoćemo da proverimo da li je tačno to što neki lekar kaže da ovo nije ništa opasno, dobar ugao gledanja je koliko ta osoba rizikuje time što priča. SZO rizikuje čitavu svoju reputaciju kao i reputaciju globalnog poverenja u medicinu. Sa druge strane, koliko god mislili da je neko pametan odmetnik, lekar genije koji se pojavio na Jutjubu i ima svoju teoriju koja zvuči smisleno, ukoliko on nije u pravu ništa mu se neće desiti. Može neko rizikovati svoju reputaciju, ali kada je u pitanju epidemiologija, samo epidemiolozi rzikuju svoje zvanje i poziciju u društvu iznošenjem podataka. U nauci oduvek imate ljudi koji se u svojoj oblasti smatraju strčnjacima, a u nekoj drugoj imaju mišljanje koje je manjinsko i kontroverzno. Treba razmisliti uvek šta govori neko, iz koje pozicije i šta rizikuje time što govori.


PSEUDONAUKA I TEORIJE ZAVERE

Nikola Zdravković: Mislim da pseudonauka trenutno nije veliki problem. Vidimo dosta pseudonaučnog sadržaja na internetu, ali po mojoj slobodnoj proceni on nije prodreo dalje nego što je već bio pre korona virusa. To je grupa ljudi koja nikad neće poverovati u nešto što stigne iz naučne zajednice. Nisam primetio da je kolilčina tog sadržaja veća od onoga što smo navikli u normalnim okolnostima. Ali, sada imamo ne pseudonauku, već lošu nauku koja dolazi od naučnika i mislim da je to veći problem. Slobodan Bubnjević: Teorije zavere su po mom viđenju precenjene ovih dana. Ovo nije situacija u kojoj ćete raspravljati sa teoretičarima ravne Zemlje i gde ćete imati ustaljene mehanizme da neki ljudi jednostavno traže neke novie horizonte i alternativna objašnjenja. Sada živimo u jednom svetskom događaju koji prožima celu planetu i promenio je tok istorije. On je praćen ogromnim brojem informacija, pa samim tim i netačnih teorija, ali s obzriom na vidljivost ovog problema, teroije zavere su tu veoma marginalno pitanje s obzirom na realnu opasnost po živote mnogih ljudi. U ovim oklonostima ih je nemoguće ukinuti jer su one prirodne za ovakav fenomen i izraz su težnje velikog broja ljudi da opravdaju ovo što se dešava jednim planskim, očekivanim i uređenim svetom, pa očekuju da je ovo deo nekog plana ma ko da ga je smislio. Nismo obrazovani na taj način da prihvatimo da je reč o prirodnom stihijskom problemu i da smo suočeni sa prirodnom nepogodom i neprijateljem. To je teško shvatljivo, ali i teško prihvatljivo pa se traga za alternativom i drugačijim objašnjenjem.


Ilustracija: Wix

Nikola Zdravković: Teorije zavere su opasnije nego ikad. Imamo situaciju da postoji višedecenijsko nepoverenje u sposobnost i dobronamernost velikih farmaceutskih kuća da proizvedu dobre lekove. S jedne strane, postoji sasvim relevantna kritika ogromne privatne industrije proizvodnje lekova i načina na koji utiče na naše živote. Međutim, ono što vidim kao čest problem je da se težište postavlja pogrešno. Poenta nije uticaj takozvane “farmakomafije” koja će potplatiti SZO i sve naučnike i tako poturiti otrov, već u tome što savremena društva nisu pripremljena za stvari kojima treba javni odgovor. Imate situaciju da u momentu kad se pojavljuje priča o hlorokinu ljudi kojima je taj lek inače potreban mogu da se nađu u situaciji da leka nema jer su se zalihe preusmerile ka obolelima od korona virusa. A problem nije u zaveri da će se hlorokin proturiti kao lek a to nije, niti da će se sakriti u korist skupljih lekova. Poenta je da imate ogromnu privatnu profitnu farmaceutsku industriju koja zarađuje velike količine novca i ne mora uvek da odgovoara potrebama društva. Mislim da rešenje za te probleme nije u tome da slušamo odmetnike i sami kupujemo i pravimo lekove kod kuće, već je rešnje javno, državno finansiranje farmaceutske industrije.


Slobodan Bubnjević: Lek za ovu pandemiju je pre svega u vakcini i njenom otkriću. Drugog suštinskog rešenja nema. Nevolja je što nam za to treba malo više vremena, a dotle moramo nešto preduzeti. Jedna od stvari kojom se kupuje to vreme jeste ovo pogrešno nazvano socijalno distanciranje u kome svi imamo ulogu. Ali, to je zapravo uloga u preventivi. Mi sprečavamo mogućnost dobijanja bolesti tako što se distanciramo jer pravog konkretnog lekarskog protokola za koji znamo da će dovesti do izlečenja, nema. Sve što možemo učiniti je preventiva, ali u tu preventivu ne spada uzimanje medikamenata bez obzira da li informaciju o tome saznajemo od rođaka koji ima nekoga u Italiji ili sa relevantnog sajta.

ODNOS DRUŠTVA PREMA NAUCI I NAUKE PREMA DRUŠTVU


Nikola Zdravković: Ako čitate medije koji su namenjeni naučnicima, postoji stav da ova epidemija pokazuje ono što je njima poznato odavno, da je nauka skrajnuta i da smo naučili da stručnjake treba pustiti da rade svoj posao. Ali, mislim da je ova pandemija pokzala ne samo da je nauka skrajnuta u smislu finansiranja i njene uloge u osmišljavanju politika, već i da je izdvojena iz šireg društvenog angažovanja. Možda treba sprovesti drugačiji projekat obrazovanja naučnika gde uče kako da se uključe u šira društvena zbivanja. Pandemija nije samo pokazala da treba slušati nauku, već da treba celokupan naš odnos prema tome šta je nauka i koja je njena uloga u društvu, preispitati. Slobodan Bubnjević: Kada pandemija prođe, krećemo u neki novi svet. Nadam se možda i sa jednom spoznajom da smo tu gde jesmo između ostalog zato što su ljudsko znanje i nauka tu gde jesu i da su to zapravo naše realne snage.





©2019 by Eureka. Proudly created with Wix.com

This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now