Nasleđe Beogradske škole elektrohemije

“ Jedan od razloga za pokretanje projekta “Upoznaj elektrohemiju” bilo je to što smo svesni da ljudi ne znaju dovoljno o elektrohemiji, a veliki broj njih ne zna šta je uopšte elektrohemija”, kaže Aleksandar Dekanski iz Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju u razgovoru za Eureku o Beogradskoj školi elektrohemije.


dr Aleksandar Dekanski, foto: lična arhiva

U cilju približavanja ove naučne discipline javnoti, u Galeriji nauke i tehnike SANU u jesen 2020. godine priređena je izložba posvećena njenim pionirima u Srbiji što je bio povod za razgovor sa dr Dekanskim u pedeset osmoj epizodi Eureke.


Zanimljiv je fenomen Beogradske škole elektrohemije. Kako je došlo do toga da baš Beograd postane važan centar za ovu nauku?


Beograd jeste centar elektrohemije, ali je više to bio u prošlosti nego danas što je posledica nesretnih devedesetih. Počeci elektrohemije u Srbiji datiraju još pre Drugog svetskog rata, ali je ono što će kasnije biti prepoznato kao Beogradska škola elektrohemije počelo da se ustanovljava u drugoj polovini pedesetih godina prošlog veka kada je prof. Panta Tutundžić prvi dekan Tehnološkog fakulteta, ustanovio sistem obrazovanja na tom fakultetu koji je i danas jedan od retkih tako kvalitetnih u oblasti elektrohemije na dodiplomskim studijama. On je bio samo začetnik te ideje, a pravi uslovno rečeno osnivači Beogradske škole su akademici Aleksandar Despić i Dragutin Dražić koji su krajem pedesetih i početkom šezdesetih počeli da elektrohemiju uzdižu na visok nivo. Proveli su dosta vremena na Zapadu, pre svega u Engleskoj i Americi, gde su sarađivali sa najvećim elektrohemičarima tog doba.


Treba imati u vidu da Beogradska škola elektrohemije nije nešto što formalno postoji. To nije institucija, pa čak ni organizacija. To je jedan pojam koji označava sistem obrazovanja, znanja i rezultata koji je potekao iz Beograda u periodu od početka šezdesetih do kraja osamdsetih. Nakon toga ovaj pojam počinje da gubi svoj značaj pre svega zbog izolacije zemlje i strašnog osiromašenja i nemogućnosti da Beogradska škola prati trendove i razvoj elektrohemije u svetu.


Ali, kada se taj period završio, Beograd se vraća u međunarodne krugove i 2020. godine je trebalo da bude domaćin jednog važnog skupa.


Da, trebalo je da se organizuje sedamdesetprva godišnja konferencija Međunarodnog elektrohemijskog društva. Za malu zemlju kao što je Srbija i za relativno malu po broju elektrohemijsku zajednicu, trebalo je uložiti dosta napora i rada da se dobije organizacija takvog skupa. Grupa elektrohemičara sa Beogradskog univerziteta je naporno radila da se pripremi i na dostojan način prezentuje Beograd i Beogradska škola elektrohemije. Nažalost, pandemija je učinila svoje i konferencija je krajem marta otkazan, a zatim je u aprilu organizovana onlajn.Bilo je vrlo komplikovano i teško organizovati, niko nije imao iskustvo sa organizovanjem ovakve konferencije, ali na kraju je bilo skoro 2000 učesnika i bilo je mnogo lepih predavanja, tako da smo zadovoljni. Naravno, ostaje velika žal što nismo usepli da dovedemo elektrohemičare u Beograd. To bi i za srpsku elektrohemiju i za mlade koji tek ulaze u tu nauku mnogo značilo, ali kako je tako je.


Na izložbi ste prikazali i film u kom studenti i diplomci govore zašto vole elektrohemiju i zašto se njom bave. Čini se da je ova oblast velikom broju mladih ljudi strana, pa bi i ova iskustva mogla da im ukažu na to šta nam sve ona pruža.


Najjednostavnije rečeno, elektrohemija je nauka koja se bavi hemijskim procesima koji su ili pokrenuti električnom strujom ili kao rezultat procesa imaju proizvodnju električne struje. To je konverzija hemijske u električnu energiju i obrnuto. Svako od nas se svakog dana susreće sa elektrohemijom. Nijedan mobilni telefon, lap top ne bi radio da nije elektrohemije. Auto ne bismo mogli da upalimo, sve slavine i brave izgledale bi ružno. Ne bismo mogli na tako jednostevan način da izmerimo šećer u krvi. Alkotest je takođe elektrohemijski uređaj. Odlučili smo da pokušamo da elektrohemiju približimo ne samo mladima već opštoj populaciji kako bi bila svesna koliko se elektrohemija nalazi oko nas.


Na početku filma koji ste spomenuli postavljamo pitanje šta je najveći problem današnjice i većina će da kaže problem sa mirom, glad, siromaštvo, globalno zagrevanje, sada i korona viurs. Međutim, sigurno ćete se složiti sa mnom da je to energija. Nijedan od ovih problema nećemo moći da rešimo ako je nemamo, a problem sa energijom je to što će fosilna goriva u narednih šezdesetak godina nestati. Elektrohemija je nauka koja obećava, razvija i sigurno će razviti energiju koja je obnovljiva, bezopasna za životnu sredinu i perspektivna.


Podsetimo se ponovo beogradskih pionira elektrohemije. Šta su njihovi najveći svetski doprinosi i dostignuća?


Prvi veliki doprinos elektrohemije potiče još iz vremena kada su akademici Dražić i Despić bili u Americi gde su otkrili jedan mehanizam korozije gvožđa koji se po njihovim inicijalima zove BDD mehanizam. Profesori Dražić i Despić su imali odlične učenike, odnosno postavili su celo elektrohemijsko obrazovanje pre svega na Tehnološko-metalurškom fakultetu tako da su iz te škole izlazili ljudi sa odlčnim znanjem. Šezdesetih godina, tačnije 1961. kao potreba da se izdvoji jedna jedinica koja će se baviti isključivo istraživanjem, formiran je IHTM, a drugi veliki centar beogradske škole elektrohemije nalazi se na današnjem Faultetu za fizičku hemiju.


Sredinom predesetih prof. Panta Tutundžić na tadašnjem Prirodno-matematičkom fakultetu na odseku za hemiju drži predavanja i vežbe iz elektrohemije. On je naišao na vrlo zainteresovanog studenta prof. Milenka Šušiča koji će kasnije takođe postati akademik, i on je u stvari začetnik elektrohemijskog obrazovanja i istraživanja na Fakultetu za fizičku hemiju.


Dakle, vidimo da su dva beogradska fakulteta centri elektrohemije


U jednom trenutku iz meni lično nepoznatih razloga došlo je do nekih sukoba između te dve škole elektrohemije i čitav niz godina one nisu sarađvale. Saradnja se svodila na minimum minimuma. Međutim, mlađa generacija od početka ovog veka pokušava da te sukobe ili razlike prevaziđe. Imamo zajedničke projekte i ova izložba je zajednički organizovana i nadam se da više neće dolaziti do sukoba.


Profesori Dražić i Despić iza sebe su ostavila dva velika svetska imena elektrohemije koja su i danas aktivna. Slobodno mogu reći da je jedan od njih prof. Adžić možda trenutno najveći živi elektrohemičar na svetu. A njegov učenik, kasnije i saradnik, prof. Nenad Marković, je rame uz rame sa njim. Bavi se razvojem sistema za električne automobile i sarađivao je skoro sa svim kompanijama koje ih danas proizvode i da nije njegovih rezulata istraživanja verovatno električni automobili ne bi bili na ovom nivou na kom su danas. Posledica nesrećnih devedesetih je da su svi veliki elektrohemičari beogradske škole napustili zemlju. Da bi nastavili svoja istraživanja u najvećem broju su otišli u SAD. I danas u svetu postoji petnaestak velikih imena elektrohemije koja su potekla iz beogradske škole.


Danas je broj studenata relativno mali, a nažalost i dalje najkvalitetniji čim završe fakultet li doktoriraju, odlaze. Nadamo se da ćemo uspeti da zainteresujemo nove generacije i da će imati želju da ostanu ovde da rade. Trenutno je veliki problem što se u Srbiji skoro isključivo radi fundamentalna nauka. Uslovi i materijalna sredstva za primenu tih istraživanja su veoma skromna, a interes industrije je veoma slab, sa izuzecima.


Kakva su sve znanja potrebna elektrohemičaru?


Elektrohemija danas teško da može da se izdvoji kao jedna pojedinačna nauka. Postala je multidisciplinarana i svako ko se njom bavi mora da bude upoznat sa nekoliko drugh nauka. Pre svega, tu je nauka o materijalima, zatim ima upliva i u biologiji, medicini, zaštiti životne sredine.


Čime se u svom istraživačkom radu bavite?


Bavim se razvojem materijala i superkondenzatorima. To je jedan elektrohemijski izvor energije koji za razliku od baterija ne može da isporuči veliku količinu energije ali može to da učini izuzetno brzo. Radi se i na tome da se prave materijali koji će biti neka vrsta hibrida i ujediniti osobine baterije i osobine superkondenzatora.


Međutim, moje angažovanje je u poslednje vreme više okrenuto nečemu što nema direktne veze sa elektrohemijom - naučnom publikovanju. Angažovan sam u nekoliko naučnih časopisa, i akademskom obrazovanju. Kroz niz seminara mlađim postdiplomcima pokazujemo opšte principe kako se radovi recenziraju. Recenziranje je ključ naučnog razvoja, nijedan rezultat neće biti relevantan dok se ne publikuje. Imamo poplavu naučnog publikovanja pre svega zato što se naučnici prisiljavaju da publikuju što više da bi se izborili za svoj status i opravdali primanja, napredovali u karijeri i tu se pojavljuju mnoga neetička ponašanja. Sa druge strane, neznanje pravi nepravdu tako da mislimo da je obrazovanje u tom smislu neophodno da bi nauka bila prava akademska veština.



* Razgovor je emitovan 17. septembra 2020. na Radio Aparatu








0 comments

Recent Posts

See All