Pogled na površinu Zemlje


Slikarka Milica Jovanović, foto: lična arhiva

“Jedna od najzanimljivijih stvari je promena perspektive. Popeli smo se na jednu visinu koja nam nije prirodna. Nismo navikli na takav pogled i ne možemo to čulima iskusiti bez posredstva tehnologije. Vrlo je zanimljivo videti strukture na kojima živimo iz drugačije perspektive”, kaže za Eureku slikarka Milica Jovanović čiji je doktorski umetnički rad "Bez horizonta" nastao na osnovu satelitskih snimaka Zemlje. Njena istoimena izložba je 2018. godine bila postavljena u Domu omladine Beograda pa smo o ovom projektu i planeti Zemlje razgovarali sa autorkom u sedmoj epizodi Eureke.


"Inspiracija je nastala iz prethodnog projekta kada sam sasvim slučajno krenula da crtam i slikam koštice nektarine. One su kroz crteže i slike rasle i rasle dok nisu preuzele čitav format svojim reljefom. Počele su da liče na male planete zapravo. Tako sam došla na ideju da radim reljef Zemlje", kaže Milica Jovanović.


O promeni perspektive posredno znamo iz iskustva astronauta koji govore da su sasvim drugačije sagledali prostranstvo u kome živimo i da u tom trenutku prestaje da bude važno mnogo toga što je na Zemlji bilo. Međutim, snimci planete pokazuju da čovek ipak dolazi u prvi plan i da koliko god da se udaljavamo, vidimo njegov uticaj.


Činjenica je da se taj uticaj svuda vidi i da su njegovi tragovi rasuti po celoj planeti, da čak i površinski sloj Zemlje koji sada nastaje nosi u svom sastavu posledice ljudskih aktivnosti.


U opisu izložbe stoji zanimljivo zapažanje da ne samo da planeta određuje živote onih koji je nastanjuju, već da sada imamo situaciju da jedna vrsta može značajno da menja njen sastav.


To se upravo odnosi na doduše još uvek sporno pitanje i ime antropocena, ali činjenica je da više praktično više nema oblasti na Zemlji koja ne nosi tragove ljudskih aktivnosti. Čak i ako je daleko od nekih urbanih centara. Imamo fosile koje smo mi sami stvorili, imako tragove u glečerima itd. Menjamo geološke strukture izgradnjom puteva, kamenolomima ili doprinošenjem eroziji.


Milica Jovanović, "Bez horizonta", ulje na dasci


Na internetu si nalazila snimke Zemlje koji su svima dostupni. Ali kako od njih nastaje umetničko delo?


Meni je u tim snimcima bilo nešto interesantno. U početku nisam mogla sasvim da razumem zašto me to toliko privlači ali kroz rad su se polako otvarala pitanja. To je promena perspektive i osećanja pri gledanju našeg staništa sa te udaljenosti. Trudila sam se da ostanem vredna tim strukturama i da kroz konstrukciju oblika na slikama ništa ne remetim nego da prosto probam da ih razumem i kroz crtež i sliku što više o njima učim. Ima stvarno predivnih prizora. To nekad ide i apstrakciju. Neki oblici i linije su sami za sebe interesantni bez obzira šta predstavljaju.


Osim što svakako na umetnika mora da utiče sve to što vidi, da li imaš još i neku nameru da preneseš nešto ljudima, da im kažeš “Pogledajte kako je lepa naša planeta” ili “Čuvajte je”?


Nadam se svakako da će to biti poruka. Čini mi se da često zaboravimo da pogledamo na površinu Zemkje, naročito na geološke strukutre, i da zaboravimo kakav uticaj imamo na njih. Nekako su one pozadina za naš život.


Geološke strukutre su počele vrlo rano da privlača pažnju istraživača koji su slali satelite u svemir. Nasin In Sigh program iz 1972. godine je realizovan u saradnji sa Geološkim topografskim institutom sa ciljem da se posmatra šta se dešava na geološkom planu, kakve su to promene. Nedavno je objavljena i jedna animacija u kojoj su snimci iz različitih godina povezani da bismo uvideli kako se brzo te promene dešavaju.


Meni je taj raskorak geološke i ljudske skale potpuno fascinantan. Osim što su te strukture mnogo veće od nas i ne možemo ih na taj način sasvim obuhvatiti i shvatiti, zanimljivo je i koliko su na drugačijoj vremenskoj skali. Koliko deluju nepomične i kao da se ne menjaju ali se i te kako grade i razgrađaju stalno samo što mi to u svojim vremenskim skalama ne možemo da shvatimo. Onda je zanimljivo videti kako već nakon nekoliko godina kada se pregledaju snimci unazad, možemo da vidimo šta se sve izmenilo.


Milica Jovanović, "Bez horizonta", ulje na dasci

Često ljudi kada posmatraju na primer lepe boje na nebu, kažu “Ovo kao da je naslikao, kao da nije stvarno”, kao da zaboravljamo da i priroda stvara nešto slično kao umetnici.


Mogu da zamislim da sretnemo nekog sa drugačijeg sveta i da ima sasvim drugačiju umetnost. Sve te divne boje koje imamo na platnima i sva umetnička dela su takava, barem delom, zbog prirode u kojoj su nastala.


Koliko su potreba da se bavimo naukom o priordi i da prirodu predstavimo kroz umetnost u stvari povezane?


Mislim da ima svoje mesto bavljenje nekim naučnim ili prirodnjačkim temama kroz umetnost jer umetnost izaziva mnoge emocije i isto nas tera da o nečemu maštamo, razmišljamo, da nas nešto povede u dalje istraživanje ili da nam prosto pokaže da se možemo radovati nekim stvarima, recimo što živimo na planeti takvoj kakva jeste, i da se fokusiramo na neke stvari o kojima možda ne mislimo svakodnevno.


* Emisija je emitovana 22. novembra na Radio Aparatu








©2019 by Eureka. Proudly created with Wix.com

This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now